|
Imala je crnu dugu kosu i jos crnje upadnije oci. Bila je san svakog momka. Zvala
se Ana. Svak ju je volio, bila je najpristojnije bice u gradu, svi su je zvali "andjelom". Svaku vece izlazila je u grad sa
drugim momkom. Navece vracala se uvjek u isto vrijeme sto bi mnoge djevojke prekrsile. S svakim momkom s kojim bi izisla on bi preplanuo od srece i pomislio da ga Ana voli.
Medjutim Ana je sve to smatrala prijateljstvom. Njen zivotni san bio je Bojan koji je isao u isti razred kao i ona. Bojan
je sjedio u drugoj klupi do vrata, a ona u trecoj do prozora. Cesto ga je krisom gledala i ispisivala sveske njegovim imenom,
ali njega nije interesovala Ana. Bio je zaokupljen bogatim curama. Ana je bila siromasna djevojka. Imala je samo majku, a otac joj je umro kad je imala
12 godina. Za uspomenu joj je ostavio divnu plavu haljinu koju je Ana nosila samo na svecane prilike. Jedne veceri Bojan je
pravio veliku zurku na koju je pozvao sve svoje prijatelje. Poslao je i Ani pozivnicu da dodje. Ana je cekala pozivnicu do
22h. Bojanova kuca se vidila sa Aninog prozora, bilo je puno njegove raje. On se zabrinuo kad je vidio da je nema, pripremao
joj je jedno veliko iznenadjenje ali nje nije bilo. Mislio joj je dati zarucnicki prsten i zaruciti je. Krupnim i zurnim koracima
krenuo je prema njenoj kuci. Vrata su bila zakljucana. Usao je kroz prozor i vidio da Ana lezi mrtva, a u ruci joj je nasao
pismo u kome je pisaolo: "Bojane...ludo sam te voljela dok si ti moju ljubav zanemarivao, izlazio sa drugim curama,pomislila
sam da ces me bar pozvati na zurku ali ni toga nije bilo. Samo Bojane da znas da te i sada ludo volim!!!" Tvoja Ana Bojan
stade gorko plakati, a prsten baci u rijeku neretvu koja je zurno proticala kraj Anine kuce. Samo da znate da je Aninu pozivnicu
bacila Sanja koja je takodje bila zaljubljena u Bojana.
~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~
~Utopio sam ljubav u casi vina~
"Sok od borovnice" Rekao sam zacudjenoj konobarici u nasem starom kaficu
"Brzi"...Ostali tj. Davor, Damir i Ivan redom su narucivali pivo. Nisam popustio njihovim molecivim pogledima. "Vise nikada
alkohol u zivotu". Ponovio sam kratko ali jasno. ...I dok su moji kompanjoni napasali oci na kratkim i slatkim i prozirnim
minicama ja sam svako malo gledao na sat. "Jesi li siguran da je 6 sati?"...gnjavio sam ivana zvani "Brzi Junior" (vjerovatno
ste zakljucili ciji je kafic)Kratko je klimnuo glavom i gucnuo jos malo Kaltenberga. Sva trojica imala su mnogo strpljenja,
znali su koliko mi ovo znaci... Sve je pocelo jednog vruceg rujanskog dana. Brzim korakom prilazio sam omrazenoj zgradi Gimnazije.
Pogledom sam trazio prijatelje. Nije mi dugo trebalo da ih nadjem, sjedili su u debeloj hladovini,zabuljeni u obliznju fakultet
kao telad u sarena vrata. "Bog ekipo, sta je u djiru?" Pogledaj sam, rekao je Damir i skrenuo pogled. Dakle sad pucamo na studentice? Nije lose odmjeravao sam jedne noge. Skrenite
pogled na lijevo faceri!!! U-u-u-u zaurlali smo slozno...I ovo one zovu minicama? Ovo je komad tkanine, oblizivao se Davor.
Trznula nas je lomljava i sustanje papira..."pazi! Nesto ti je ispalo", opazila je crnka koja je ocito bila kriva za tu zbrku..."Pazi!
ispala ti pamet!" britko i cisto odgovorila je crvenokosa skupljajuci milune papira...kao pravi kavaliri priskocili smo joj
u pomoc..."Koja sreca, prvi dan u gimnaziji, a vec sam okruzena sa cetri ljepotana" pogodila nas je ravno u zicu."Ne malena,
ne padamo ti mi na te fore" istodobno smo promrsili. Samo nekoliko trenutaka kasnije ja sam demantirao sam sebe. Podigla je glavu, zanjemio sam
i oglusio. Dvije zelene kuglice uzburkale su moje more emocija. Nisam mogao poreci...zaljubio sam se i to na prvi pogled.
~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~
Tvoje rijeci zaparase mi srce. Okreces se i odlazis. Ja jos dugo zurim u otiske tvojih martinki u blatu
i osjecam ogromnu prazninu u glavi. Ne mislim, ne osjecam, ne cujem. Pozeljeh da se nikad ne probudim iz ovog "mrtvila", jer
ako se probudim znam,boljece. Kisa pocinje da rominja kao da i ona zali jednu nepovratnu ljubav i nezaboravno ljeto. Morali smo se rastati iako to nismo zeljeli. Okrecem se i polazim
kuci. Kisa poce kvasiti moje umorno lice i pomjesa se sa mojim vrelim, krupnim suzama. Pozeljeh da pocne grad. Znam da on sada ide ulicom razmisljajuci,smrknut.
Suze na njegovim obrazima? Mozda. Kada bi grad poceo da pada ja bih mu nedostajala. Nedostajala bih mu da kao nekada trcimo
po njemu zagrljeni i srecni, i da gadjamo uzurbane prolaznike. Tada bi se sjetio kako mi je u polutami naseg skrovista dok
smo skidali mokru odjecu sa nasih tijela, rekao "Pile, je li znas da te volim ?" Rekao je to tiho, nagnut nad moje uvo, ali se meni ucinilo da je to cijela planeta mogla cuti.
Cinilo mi se da su i rijeke, i vjetrovi, i planine raznosili odjeke njegovih rijeci svuda po svijetu. ON VOLI MENE! Od svih
djevojaka koje je mogao da ima on je zavolio jednu cetrnaestogodisnju djevojcicu. Znao je da mu nijedna nece pokloniti svoje
srce u potpunosti,bezrezervno. Nijedna kao ja. I sada, pet godina poslije, dok citam njegova pisma u njima mogu osjetiti gorcinu
i bol. Jos nije
nasao nekoga poput mene,ali jos ne gubi nadu. Samo ja znam da mu je sav trud uzaludan, jer ni jedna ga nece voljeti kao ja!
~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~
NAS TRI PRIJATELJICE BILE SMO VEZANE ZA ISTOG MUŠKARCA
Nas tri smo bile nerazdvojne prijateljice iako smo karakterom bile prilično
različite. Ni slutile nismo da će nam se životni putevi jednog dana potpuno razdvojiti zbog jednog muškarca...
Jednog nepodošljivo vrućeg popodneva Ivana i ja smo se penjale stepenicama neugledne gradske višespratnice.
Zaustavile smo se na trećem spratu, pred vratima naše drugarice Marine, inače trećeg člana naše
male družine sa fakulteta. Pozvonile smo jedanput, dvaput, ali s one strane vrata nisu se čuli nikakvi zvuci. -
Opet je zaboravila da ćemo doći - rekla je Ivana. - A lepo smo se dogovorile za danas. - Tu je ona - pritisnula
sam ponovo zvonce. - Ili spava ili čita ljubavne romane i lebdi u oblacima. Znaš, treba joj malo vremena da se spusti
sa tih visina. Taman što sam to izgovorila, iza vrata su se začuli koraci i Marina nam je iznenađeno otvorila
vrata. Delovala je nekako zbunjeno kao da nam se nije nadala, a tog jutra smo se dogovorile da idemo na bazen. Na stolu u
dnevnoj sobi stajala je još uvek rasklopljena knjiga s čije naslovne strane su se smešila dva lepotana, a u
naslovu tipične reči za takvo štivo - "strast", "dijamanti", "ljubavni trougao"... - Šta sam ti rekla?
Opet se drogira ljubićima - rekla sam Ivani i namignula joj. - Kako možeš da čitaš te gluposti? Bilo
bi krajnje vreme da napustiš svet bajki i da se malo spustiš na zemlju - obratila sam se Marini kao da sam dobila
zadatak da joj objasnim suštinu prave književnosti. - U tim romanima se uvek dešavaju iste stvari. On crnokos i plavook, suncem opaljene kože, ona bogata naslednica
i raskošna lepotica... A onda se umešala Ivana: - ...imaju sve što se poželeti može, a onda se jednog
dana pojavi nežna plavuša. Čim su se ugledali, odmah je među njima planula ljubav koju su oboje sanjali
celog života i koja ima daje snage da savladaju sve prepreke i zamke. Na kraju se jedno drugome bace u zagrljaj i žive
dugo i srećno... Ili
bar dotle dok se ne pojavi sirota crnka koja će ponovo zapaliti plamen ljubavi i onda sve nanovo... Marina nas je strpljivo slušala kako joj se rugamo, a onda nas je sasvim ozbiljno upitala:
- Zar vas dve mislite da se tako nešto ne događa u stvarnom životu? Pogledale smo je i prasnule u smeh. - Ti
si zaista izgubljen slučaj. Prava književnost će još dugo čekati dok se ti ne zasitiš tih gluposti
iz ljubića - rekla sam joj u polušali. - Draga moja, ti živiš u svetu ljubavnih trouglova - dodala je
Ivana. - Bojim se da u životu ima mesta i za druga geometrijska tela... Marina
se nije predavala tako lako. Pokušavala je da nam objasni da se slične ljubavne zgode i nezgode mogu desiti svakome.
Međutim, ubrzo je shvatila da je ne razumemo i da u nama neće naći istomišljenike pa je samo odmahnula
rukom. - Samo se vi smejte! Volela bih baš da vidim šta biste vas dve uradile da se nađete u takvom trouglu! - Ja bih tada... Ubila
nju! Ili još bolje - njega! - i dalje sam se šalila na Marinin račun. Ivana je bila nešto romantičnija.
- Ja bih se povukla u osamu, pisala pesme o njemu i našoj nesrećnoj ljubavi i nikada, do kraja života, ne bih
volela nikoga drugog. Sada je Marina izgubila strpljenje. - Dosta ste pametovale! Ostavite moje junake na miru i hajdemo na
bazen! Ali, dok smo silazile niz stepenice, još nam đavo nije dao mira. Recitovale smo Preverove stihove, zadirkivale
našu drugaricu, ali ona se više nije dala isprovocirati već je stoički podnosila naše šale.
Nekoliko godina kasnije sve tri smo završile fakultet i krenule svaka svojim putem. Ja sam se zaposlila u jednom izdavačkom
preduzeću i pošto sam radila od jutra do mraka, nisam imala vremena ni za sebe, a kamoli za njih dve. Marina se odselila u obližnji gradić, a sa Ivanom sam se sretala
tu i tamo, uglavnom slučajno. Među nama više nije bilo one prisnosti kao u studentskim danima. Život nas
je udaljio, a vreme je prolazilo... Možete zamisliti koliko sam se začudila i iznenadila kada me je Ivana jednog
dana nazvala telefonom i rekla mi da mora sa mnom da razgovara o nečemu izuzetno važnom. U to sam vreme imala ozbiljnog
momka i iskreno sam verovala da je baš on onaj pravi. Istina, nije bio princ na belom konju i o nama se ne bi mogla napisati
klasična ljubavna priča, ali može se reći da sam bila zadovoljna i srećna. Viđali smo se kada
bi nam vreme dozvolilo jer smo oboje imali dosta obaveza na poslu. - Maja, - govorila je Ivana u slušalicu, - malo mi
je neprijatno, ali Marko me je zamolio da ja porazgovaram sa tobom i da ti saopštim... - Šta? - prekinula sam je
kroz smeh. - Neće više da se zabavlja sa mnom pa je tebe unajmio kao svog advokata da mi preneseš tužnu
vest - i dalje sam se smejala, a zatim sam, kao da mi je nešto puklo pred očima, naglo zaćutala. Ona kao da je bila ohrabrena mojim
ćutanjem pa je nastavila da govori sasvim mirno: - Nemoj da misliš da smo to planirali... Ponela su nas osećanja,
zaljubili smo se jedno u drugo... Šta da ti kažem, volimo se... Dugo sam tupo gledala pred sebe pokušavajući
da smirim bes koji je navirao. U tom trenutku sam se setila kako smo se kao studentkinje smejale Marini i njenim glupim ljubićima
i kako sam tada rekla da bih nekoga ubila u takvoj situaciji. Pogled mi se zaustavio na jednoj slici na kojoj smo bili Marko
i ja, zagrljeni i srećni, a onda mi je kroz glavu prošlo kako je poslednjih meseci stalno bio zauzet. A i kad smo bili zajedno, bio je nekako odsutan. Shvatila sam i
zbog čega... Iz misli me je prenuo Ivanin glas, sav ustreptao i zaljubljen: - Maja, jesi li tu? - Tu sam - rekla sam
hladno, trudeći se svim silama da zvučim kao da me ono što je rekla nije pogodilo. - Slušam te, nastavi...
- Nas dvoje nameravamo da zasnujemo porodicu... - bilo je poslednje čega se sećam da je rekla. I zaista je tako
bilo. Venčali su se, dobili decu, šetali gradom držeći se za ruke kao dva zaljubljena goluba. Preselili
su se u svet ljubavnih priča u kojima je bilo mesta samo za zaljubljene, ali ne i za ostavljene i prevarene. I zaista
bi njihova priča ličila na bajku da nakon deset godina nisam iznenada srela Marinu. Bilo je pravo čudo kako
me je nakon tolikih godina prepoznala u gradskoj vrevi. Oslovila me je nesigurno, a onda se naš susret pretvorio u srdačan
događaj začinjen suzama radosnicama. Reči su potekle poput bujice i nisam ni primetila da me ozbiljno posmatra
dečak svetle kose i vedrih očiju. Moglo mu je biti negde oko pet godina i kada sam ga malo bolje pogledala, učinilo
mi se da mi je odnekud poznat. Marina je uočila taj moj pogled i ponosno mi rekla: - Ovo je moj sin... Zove se Darko. Zar nije sladak? Potvrdno
sam klimnula glavom i u sebi pomislila kako su mi njegove oči i izraz lica bili toliko poznati da sam se mogla zakleti
da sam taj lik već negde videla.Otišle smo u obližnji kafić, naručile kafu i zaplovile davnim sećanjima.
Prisećale smo se studentskih dana i smejale se
mladalačkim ludostima. Ivanu, kao po nekom prećutnom dogovoru, nismo spominjale. Marina je znala moju priču, pa kao prava prijateljica nije želela da me povredi,
imajući u vidu da posle mog ljubavnog brodoloma nisam uspela da pronađem srodnu dušu. Pitala me je da li sam
još uvek sama, čisto reda radi, jer je to mogla da zaključi iz prethodnog razgovora. A zatim je počela
da priča o sebi. Rekla mi je da živi u gradiću nadomak Beograda i da je u velegrad došla radi sinovljevog
lekarskog pregleda. Dodala
je da nema muža, ali da je zadovoljna onim što je dobila od života. Nije ulazila u detalje već je samo
napomenula da voli dečakovog oca i da ne žive u istom mestu. Osećala sam da govori istinu, jer je iz nje zračila
neka treperava sreća. Bila sam pomalo začuđena njenim ozbiljnim stavom o životu, s obzirom da je nekada
bila strastveni obožavalac ljubavnih romana i da nikada svet nije gledala realnim očima. Sada su mi njene reči
zvučale gotovo nestvarno: - Znam da je oženjen i privržen svojoj porodici. Viđamo se kada navrati poslom,
ali i to mi je dovoljno. Uostalom, imam Darka, - rekla je i pomilovala svog dečaka po kosi. Zagledala sam se u njegov
lik kao da sam u njemu tražila odgovore na svoja pitanja. Ona je preturala po tašni, a zatim iz nje izvadila fotografiju
i stavila je na sto. - Eto, to su moja dva najdraža muškarca - rekla je sa smeškom na usnama. Nasmešila
sam se još jednom lepom dečaku koji je sedeo nasuprot mene, a zatim sam uzela fotografiju sa stola. Prvo sam se
zagrcnula, a zatim još jednom pogledala ženu i dete za stolom. Ne verujući rođenim očima, upoređivala
sam ih sa onim što sam videla na fotografiji. A na njoj - nasmešena lica njezinog sina i - Marka, moje nekadašnje
i Ivanine sadašnje ljubavi. - Viđaš li se sa Ivanom? Jesi li upoznala njenog muža? - upitala sam je. -
Ne - odgovorila je. - Sa njom sam izgubila kontakt pre mnogo godina... Zašto me to pitaš? - Onako... Iz radoznalosti... Nego, čitaš li još uvek ljubavne romane?
Začuđeno me je pogledala, a zatim se nasmejala. - Sve su to gluposti koje nemaju veze za stvarnim životom.
Uostalom, imam ja svoju ljubavnu priču pa mi više tuđe ne trebaju - rekla je odmahujući rukom. Gledala
sam je misleći u sebi kako je ima i Ivana, kako sam je imala i ja, samo se igrom slučaja, jedan te isti lik provlačio
kroz sve tri priče. Nisam želela da joj razorim snove pa sam prećutala ono što sam tada otkrila. Razišle
smo se u prijatnom raspoloženju. Ona se vratila u svoj gradić, a ja u tišinu svog stana. Kada sam bolje razmislila
o svemu, zaključila sam da ti ljubavni romani i nisu tako glupi, samo što je u stvarnom životu mnogo teže
prihvatiti tužne završetke. Na kraju krajeva, u ovoj našoj, pomalo nestvarnoj priči, ja sam, izgleda,
izvukla najdeblji kraj. Bar za sada...
~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~
NAJBOLJA PRIJATELJICA
MI JE ZAVELA OCA!
Maja, 17-godišnja učenica gimnazije, nije se dvoumila oko toga da li da primi svoju najbolju
prijateljicu Anu u svoj stan. Ipak, ni u snu nije mogla da pomisli da će Ana zavesti njenog oca! Mama je umrla kada sam
imala 4 godine. Zbog toga moju porodicu činimo samo moj tata i ja. Verujem da smo upravo zbog tragedije koja nas je oboje
zadesila oduvek bili vrlo bliski. Tata je imao nekoliko ljubavnih veza, ali nikada ništa nije bilo previše ozbiljno.
Uvek je govorio da nijedna od njegovih devojaka ne može biti dovoljno dobra za njegovu malu devojčicu, što
me je, naravno, činilo da se osećam posebnom. Moja najbolja prijateljica Ana nije bila toliko srećna sa svojom
porodicom. Ona i njena majka su se svađale kao pas i mačka, a njen otac uopšte nije bio zainteresovan za porodični
život. A onda, jedne februarske noći, oglasilo se zvono na vratima našeg stana. Bila je to Ana. Promrzla, suvih
usana i sa torbom u ruci. "Ne mogu više tamo da ostanem", izgovorila je ove reči kroz suze, a na njenom licu je
bio izraz kao da je najnesrećnije biće na planeti. Zagrlila sam je i uvela u stan. "U redu je. Ne brini, možeš da ostaneš
kod nas", rekla sam joj. "Tata, da li se i ti slažeš?",
upitala sam oca. "Naravno. Možeš da ostaneš koliko hoćeš. Samo se, molim te, javi majci da ne brine", rekao je moj tata
Ani. "Da bar imam oca kao što ste vi. Moj uopšte ne brine za mene, nije mu nimalo stalo. A moja majka samo gleda
da mi što više oteža život", rekla je Ana nešto kasnije. "Ma, Ana! Sigurna sam da iskreno brinu za
tebe", pokušala sam da utešim Anu. No, ona je samo još tužnije zaplakala. Nedelje su prolazile, a Ana
nije rešavala svoj spor sa majkom, barem nije tako delovalo. Nije mi smetalo što je kod nas - navikla sam se na
"trećeg člana porodice" i često smo se smejale i dobro zabavljale. Ana se dobro slagala i sa mojim tatom. Svakog
četvrtka sam odlazila na časove glume i često sam po povratku zaticala Anu i tatu kako sede na sofi, gledaju
TV i smeju se. Jednog četvrtka uveče, kao i obično, otišla sam na sekciju. Tata se dogovorio da ide sa
prijateljima na piće, a Ana je rekla da joj sasvim odgovara da ostane sama kod kuće. Nakon sekcije, pošla sam
sa društvom na piće u kafić i to je trajalo sat ili sat i po. Kada sam ušla u stan, sva svetla su bila
ugašena. "Mora da su već zaspali", pomislila sam. Otvorila sam vrata dnevne sobe, što sam tiše mogla,
i upalila sam svetlo - ali, ništa nije moglo da me pripremi za ono što ću videti... Tata je sedeo na sofi i
ljubio je neku ženu. Sekundu kasnije sam se sledila shvativši da je ta žena - moja najbolja prijateljica Ana!
Čim su me primetili, razdvojili su se, Ana
se smejala, a tata je ustao dok mu je lice postajalo sve crvenije. "Šta radite to!?", uzviknula sam potpuno šokirana.
"Mila, nije ono što misliš", neubedljivo mi je uzvratio tata. No, Ana je delovala potpuno smireno, zadovoljno čak,
bez trunke srama u njenom izrazu lica i držanju. "Bolje je da saznaš pre nego kasnije", rekla je ona. "Osećala sam da nešto postoji između tvog oca i mene. Sada znam da i
on oseća isto." "Da li je to tačno?", upitala sam tatu, nesposobna da poverujem u ono što sam upravo čula.
Pobogu, on je bio
dvostruko stariji od nje i bio je MOJ tata. Kako mogu to da mi učine? "Žao mi je, mila", odgovorio mi je on krijući
pogled. "Popio sam nekoliko pića i stvari su izmakle kontroli." Nisam znala kome da verujem. Otišla sam u svoju
sobu, zaključala vrata i plakala, dok mi je kroz glavu stalno prolazila slika njih dvoje u zagrljaju. NISAM JOJ OPROSTILA
Narednog jutra tata je otišao na posao pre nego što sam se ja probudila. Ana je sedela za kuhinjskim stolom i čekala
me. "Sigurna sam da možemo ovo da rezarešimo", rekla je ona još uvek bez ikakvog znaka kajanja. "Ne, ne možemo!",
besno sam viknula. "Primila sam te u kuću, pružila ti utočište a ti mi vraćaš na ovaj način.
Gubi se iz moje kuće!" Gledala sam kako odlazi dok su mi se suze slivale niz obraze. Šta ako se zaista nešto
dešava između Ane i tate? Ne, to ne bih mogla da podnesem. Te noći, tata mi se izvinio i rekao da je napravio
strašnu grešku. Izašao je sa drugovima, popio je nekoliko pića i kada se vratio, Ana je pokušala
da ga poljubi. Prva reakcija je bila da i on uzvrati poljubac. "Trebalo je da razmislim, da se ponašam kao odrasla osoba,
ali ja sam samo ljudsko biće i ponekad pravim greške." Izgledao je tako iskreno da nisam više mogla da budem
ljuta na njega. Zagrlili smo se i, čini mi se, tako smo ostali satima. Uplašila sam se da sam izgubila oca, ali
sada sam znala da će sve biti uredu. Odnosi između tate i mene postepeno su se vratili u normalu. Priznajem, bilo
je potrebno prilično vremena, truda i strpljenja. Što se tiče Ane, nisam sigurna da ćemo moći ponovo
da budemo prijateljice. Čula sam da se pomirila sa svojom mamom, ali nisam imala snage da je to lično pitam. A onda
sam jednog dana, potpuno nepripremeljena, naletela na nju u gradu. Bilo je to jako čudno iskustvo. Ana je bila jako ljubazna,
čak previše, i stalno je ponavljala kako joj je jako žao zbog onoga što se desilo. "Prolazila sam kroz
jako težak period, a tvoj tata je bio jako dobar prema meni", pokušala je da objasni. "Pretpostavljam da sam bila
zbunjena, rastrzana i da sam neke stvari pogrešno shvatila", rekla mi je Ana. Na neki način mogu da shvatim zašto
je to uradila. Međutim, ona je ipak nepovratno izgubila moje poverenje i više ne mogu da je gledam na isti način.
Možda ću jednog dana biti sposobna da oprostim i zaboravim, ali za sada mi je drago samo što sam se pomirila
sa tatom. Bez njega ipak ne znam šta bih radila i gde bih bila.
~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~*~
LJUBAV PREMA ANĐELI VRATILA ME JE U NORMALAN ŽIVOT
Ležao sam na mokrom i hladnom asfaltu, presamicen i bolan. Zimska
kiša se slivala niz moju najbolju kožnu jaknu i stvarala potocice vode koji su se mešali sa mojom krvlju. I
dalje oticali negde u slivnik, u dvorištu poliklinike gde sam ležao. U tom položaju, sklupcan, svom snagom
sam pokušavao da prstima zaustavim krvarenje iz noge, tacnije butne žile. Odatle je krv oticala u mlazevima, u pravilnim
razmacima u ritmu ubrzanog rada srca. Ni ono nece kucati još dugo, mislio sam, ako me neko ne unese u zgradu dežurne
urgentne hirurgije, jer ja sam nisam uspevao da dopuzim ni do vrata ove ustanove, udaljenih svega par metara. Ležao sam,
kao proštac, ispred te mrko-žute dvospratnice, a kroz pomicna ulazna vrata dopiralo je samo neonsko svetlo i ništa
više. I nikog da proviri napolje, ude, ili
izade. Izbacili su me ranjenog, ovde pred urgentni centar, iz džipa "grand ciroki" pre nepunih pet minuta. A to vreme
mi je, u užasnom strahu od smrti, delovalo dugo poput pet godina. Bio sam ranjen kuršumima na pet mesta. Da nisam
nosio pancir, a to sam inace cinio retko, ležao bih sigurno negde drugde, "mrtav i beo". Ovako, moji nazovi ortaci su
me, posle žestoke pucnjave u kockarnici, samo grubo izbacili iz vozila, teško ranjenog. I pobegli uz škripu
guma. U tri sata nocu, nakon obracuna u kojem sam najgore prošao ja.
Nikada to necu zaboraviti, naravno: meci su
fijukali na sve strane, prštala su stakla i ogledala, razlegala se paklena ženska cika... Prostor je smrdeo na cudnu mešavinu skupih parfema
i barutnih isparenja. Ja sam se neoprezno pridigao
i našao tacno na liniji leta usijanog olova razlicitog kalibra... Društvo sa kojim sam bio neslavno je napustilo
bojište... Neko me je vukao za nogu dok sam jaukao, a onda su mi u usta stavili damastnu salvetu. Zatim su me necije
ženske ruke (dugi prsti, manikirani crveni nokti), pridržavale u liftu. Na kraju smo se ukrcali u vozilo i usledila
je duga i brza vožnja Beogradom nocu, kroz semafore koji trepcu žuto... Sutra ce u novinama osvanuti štura
vest o "obracunu klanova u kockarnici" i citaoci ce coktati jezikom i u neverici klimati glavom, još uvek nesvesni da
se takve stvari dešavaju tu, pored njih. Do obracuna dve bande nstalo je zato što smo opljackali zlataru na terenu
jaceg i tudeg klana. U svetu podzemlja vrlo brzo se sazna ko je šta odradio i bilo je samo pitanje vremena kada cemo
se sresti sa suparnicima i, dabogme, izvuci deblji kraj. Eto, taj dan, zapravo noc došla je posle par mrkih pogleda i
nekoliko teških reci. Sevnuli su revolveri... Želim da kažem i to da su price o tome kako se coveku pred smrt
u glavi "izvrti film" o dotadašnjem životu gola laž i izmošljotina. U trenucima, dakle, dok sam izbušen
kao švajcarski sir gubio dragocenu krv, ležeci na vlažnom betonu, jedino na šta sam intenzivno mislio
bilo je - kada ce se vec jednom pojaviti neko i ukazati mi preko potrebnu pomoc. Naravno, pokušavao sam da dozovem pomoc,
ali nisam imao dovoljno snage da iz grla iscedim išta glasnije od šapata. Znao sam da covekovo telo sadrži
otprilike šest litara krvi i pitao sam se koliko mi je još vremena ostalo.
Napokon se, kroz šum dosadne
kiše, zacula škripa ulaznih vrata i kroz uzan otvor promolila se necija glava, pokrivena zelenom hirurškom
kapicom. Covek se zagledao u mom pravcu i ja sam ucinio poslednji, težak i bolan napor da bih poceo da puzim ka njemu.
Uplašio sam se da me možda ne vidi pošto sam bio obucen u, do pre sat vremena, elegantno, crno odelo. Ipak,
covek mi je pritrcao. Ugledao me je, Bogu hvala. Bio je opasan okrvavljenom zelenom keceljom. Cucnuo je kraj mene i opipao mi puls. - Živ sam...
Ranjen... - prozborih, ali on je u klompama, neprakticnim za trcanje, žurno otrcao unutra i ubrzo se vratio sa nosilima
na gumenim tockovima, u društvu još trojice grmalja, obucenih poput njega u klinicku uniformu. Dalje je sve licilo
na dobro izrežiran film. - Na tri! - dreknuo je covek koji me je pronašao i zaista vešto su me prebacili na
zategnuto platno nosila. Potom su me trkom ugurali u jarko osvetljen dugacki hodnik sa linoleumskim podom. Na klupama pored
zidova sedeli su bledi, uplašeni i izmuceni ljudi sa ranama prekrivenim usirenom krvlju, kojima je moja pojava za kratko
skrenula pažnju sa sopstvenih muka. Iza kolica je ostajao mokar trag. Sivi tockovi od pune gume na nosilima dramaticno
su škripali. Znao sam da sad mogu da odahnem. Imao sam jak predosecaj da cu preživeti. Da ce ovi ljudi, medicinska
ekipa, uciniti sve da me "zakrpe" i vrate u život. - Nemoj žmiriti! Kako se zoveš, jesi li pri svijesti? -
sa jakim bosanskim naglaskom govorio mi je jedan od ljudi u zelenim keceljama. Video sam da skalpelom da sece rukav moje kožne
jakne za koju sam dao baš dobru lovu. A radio je to da bi mi u venu zabo iglu sa transfuzijom. Govorio sam mu da sam
AB negativna krvna grupa... Ne znam kako me je uopšte cuo, ali kazao je: - Odlicno, odlicno, samo se opusti. Poceo je
da izdaje naloge doktorima i sestrama koji se se zatekli u sali u koju su me ugurali. Uskoro su mi stavili gumenu masku na
lice... Tako sam, umesto da me ugrabi smrt, polako i nenadano uplovio u jedan novi život. A vreme i ova prica ce pokazati
- kao sasvim drugi Marko, potpuno razlicit od onog Marka, sitnog kriminalca i nazovi cvrstog momka sa ulice. Ali, umešala se ljubav i sudbina, a kasnije i hrabrost
da se donese prava i mudra odluka. To je taj redosled stvari. Sledece cega se dobro secam i gde se ova prica nastavlja jeste
trenutak budenja iz kome, posle operacije. Ležao sam u bolnickom krevetu, na ledima. Kroz providnu cevcicu u ruku mi
je tekao nekakav fiziološki rastvor. Što je bilo najvažnije, nisam osecao bolove, tek samo cudno utrnuce na
onim mestima na telu koja su bila umotana u debele slojeve zavoja. Bio sam obucen u ružno dezeniranu, uštirkanu
bolnicku pidžamu. Na obrazima sam osecao nekoliko dana staru bradu. Sa leve strane, na možda metar udaljenosti od
kreveta nalazio se zid, duž kojeg su se nizali prozori sa rešetkama. Desno od mene stajao je beo, plastificiran
paravan, a pravo umivaonik sa lavaboom i plasticnom kantom za smece ispod. Ispred ogledala stajao je neciji pribor za brijanje
i prazna caša. Zidovi bolnicke sobe bili su obojeni u standardno depresivnu svetlo sivo-zelenu boju, negde do visine
ociju, a ostatak, ukljucujuci i plafon, u belo.
Napolju je vladao zimski popodnevni polumrak. Vrhovi borova koji su mogli
da se vide kroz prozor bili su prekriveni krpicama prvog vlažnog snega. Sa druge strane paravana zaculo se meškoljenje
i škripa bolnickog kreveta. - Halo! Ima li koga!? - zapitao sam, iznenaden da mi se vratio glas i moc govora. - Aaa, bre... Živ li
si, brate?! - doprlo je sa one strane pregrade kao odgovor. Po intonaciji i boji glasa pretpostavio sam da mi je prvi sused
jedan od tamnoputih zemljaka. - Živ sam... Rekao bih - odgovorio sam mu. - Eee... Nisi još zreo za onaj svet - pricao
je dalje. - A kade su te doneli, kume, bijo si bel k'o ovaj plafon u koji gledam, da ga... Cuo sam od doktori da su te upucali
na pet mesta i mlogo se namucili da te spasu. Ali, rek'o glavni, onaj premarijus, da imaš dobar organ, sportski, i da
ce budeš cakum-pakum... - Dobro, dobro... Nego, pre koliko su me doneli? - pitao sam ga. Nisam, prirodno, znao ni koji
je datum, ni dan u nedelji, ništa. Nikakvu predstavu o vremenu nisam imao. - Pre dve noci - rekao je Ciga. - Danaske
je utorak, velika vizita bila, a sada ce ti dode i poseta, he, he... Bili su tu vec jedared, gledali te i slikali i pitali
docu ka'ce da ustaneš. Ovo ti je bolnica, ali od apsa, razumeš? Samo mi krimosi smo ovde... Mene su izboli sa šrafciger
u Sremsku Mitrovicu, zato sam ovde.Pa da, mogao sam pretpostaviti da ce se pojaviti i policija. Sada je trebalo da usledi
suocavanje sa njima i dugo ispitivanje. Ako su
znali ko sam, a jesu jer sam imao pristojno opširan dosije, imali su me u šaci. Posebno zbog pucnjave. Ali, o tome
kasnije. Odjednom mi se prispavalo. Odlucio sam da je najpametnije da poslušam taj prirodni poriv. Namestio sam se najudobnije što sam mogao i,
onako sanjiv, još samo promrmljao svom cimeru: - Slušaj, kume! Ja cu sad da spavam, ko god da dode, ni ne spominji
da sam se budio, jasno?! - Nema brige, brate - doprlo je u odgovor i ja sam uskoro utonuo u prazan, okrepljujuci san. Probudio
me je dodir necijih ruku... Živeci tog trenutka u zaboravu, ne znajuci ni gde sam ni zašto, cak ni ko sam, tek trgnut
iz sna otvorio sam oci i ugledao NJU. Andela. Andela u ljudskom, tacnije ženskom obliku.
Imala je smedu kosu, vezanu
u težak konjski rep. Plave oci su joj sijale dobrotom, koja se pronalazi samo kod onih karaktera koji su, iskreno, od
srca, plemeniti. Imaju, što bi naš narod rekao, dušu i razumevanja za tude neprilike i patnju. Znam da možda
zvuci blesavo da to može da se "procita" u ocima, ali onaj ko je doživeo susret sa takvim ljudima zna da govorim
istinu. Ima, kažem, takvih ljudi koji cak uživaju da pomažu drugima i stoga odabiraju poziv koji ih ispunjava,
a od njihovog života cini misiju. Sve to sam
ja tada nesvesno prepoznao u plavim ocima mlade medicinske sestre koja me je probudila. Nežnim dodirima veštih prstiju
menjala mi je zavoje i cistila rane. Pitala me je kako sam. Samo sam tupo klimnuo glavom, što je trebalo da znaci da sam dobro. Pogledi su nam se cesto
ukrštali. Njen da proveri da li me nešto boli, a moj zato što je bio opcinjen tolikom lepotom. Imala je prirodnu
lepotu: prekrasan ten, usta bez traga karmina, malo punija, ali beskrajno ljupka. Kada bi se nasmejala, na obrazima bi se
stvorile dve jamice koje su prosto mamile da u njih utisnete poljubac. Sve odreda, bajagi seksi, nafrakane sponzoruše
i lasteks-barbike, veštacki preplanule devojke koje sam do tada sretao u životu nisu bile dostojne da gaze po zemlji
kojom je hodala Andela. Da, tako se zvala medicinska sestra - Andela. Pravo ime za takav lik, ako mene pitate. Saznao sam
da se baš ona samaricanski brinula o meni i dok sam ležao u besvesno stanju. Dok mi je previjala ranu na levoj podlaktici,
pored ružnog ožiljka na mestu gde je metak ostavio trag ugledala je tetovažu. Stilizovan znak navijacke grupe
"Red firm", dva ukrštena cekica. Moja uspomena na ranu mladost i novosadske dane. - Šta ovo znaci? - pitala je gugutavo,
pokazujuci na crtež. Ponovo se nasmejala, blago. No, ovog puta je pored jamica otkrila i niz pravilnih belih zuba, koji
su zablistali izmedu njenih punih rumenih usana. Pogledali
smo se ravno u oci i ja sam joj odgovorio: - Mladalacka ludost. Jedna od mnogih, uostalom. To je grb navijaca "Vojvodine".
- Vi ste iz Novog Sada? - Tamo sam se rodio i odrastao. - Kakva slucajnost! I ja, takode. - Zemljaci, znaci? - nasmejao sam
se. - Izgleda - odgovorila je i nastavila - oh, cim se vi tako smejete, najgore je prošlo. - Da li vam je drago zbog
toga? Bilo je neke
nepotrebne drskosti u tom pitanju. Iz mene je progovorio stari Marko. Marko - žestok momak. - Da, pogodili ste, drago
mi je zbog toga što vam je bolje - odgovorila je Andela, nimalo zbunjena. I dodala: - Drago mi je da vidim poboljšanje
kod svakog pacijenta. - Imate ih puno? - Više nego što možete zamisliti. - Ovakvih kao ja, mislim? - pitao
sam, ponovo u neodgovarajucem, ovog puta pomalo i hvalisavom tonu. Kao da sam ja nešto posebno. Vrlo brzo vratila me
je na mesto gde pripadam. - A po cemu ste vi tako posebni? I uopšte, cini mi se da bi trebalo da predemo na ti. Boli
li te ovo? - rekla je dok se vec spretno bavila cišcenjem druge rane na pomalo nezgodnom mestu, pored prepona, naime.
Ponovo sam zazvucao drsko: - Ne boli me, sestro.
Prija mi. Prija mi i to da ti govorim ti. - Onda smo se dogovorili. Jedino mi nisi odgovorio po cemu si ti to poseban? - Paaa....
To baš i nije za pricu, znaš. A i ti nisi glupa da ne shvataš zašto sam baš u ovoj sobi sa rešetkama
i da ovo na meni nisu rane od komaraca. - Meni je svejedno - kazala je. - Hoceš da kažeš - ne plašiš
se nimalo? - pitao sam. - A zar bi trebalo? - nasmejala se još jednom svojim razoružavajucim osmehom. "Gospode,
kao da sam dobio metak u glavu. Šta se ovo dešava sa mnom?", pomislih. "Pa ja se zaljubljujem i to sto na sat".
Od tog momenta nehotice sam prestao da se ponašam izveštaceno glupo i da glumim siledžiju. - U stvari... Izvini
- skrušeno sam rekao. - Evo, gotovo je! Možeš da se pokriješ. Nemoj da se izvinjavaš, nema radi cega,
samo budi dobar - rekla je i blago me potapšala po šaci. Kada su se vrata zatvorila, cuo sam Cigu, mog komšiju,
kako govori: - Kak'a riba, a?! Tako mlada, a glavna sestra. Mnogo je covekoljubna, ce vidiš. Nocas je ona u smenu. Iznenada
me je to saznanje, da Andela do ujutru nece napustiti ovaj sprat, ucinilo veoma srecnim. Nisam mogao da mislim ni na šta drugo osim na nju...
- Ej, a gradena je, brate, boli glava! Dupence,
noga... - dopirao je unjkavi glas sa one strane paravana. - Zacepi! I to smesta! - dreknuo sam. Sa one strane zavladao je
najpre muk pa potom stidljiv pokušaj da prozbori još nešto, što sam presekao u momentu. - Ni reci više!
- znao sam da zazire od mojih gabarita i u njegovoj glavi stvorene fame o tome da sam opasna zverka i pit-bul u ljudskom obliku.
Sutradan je tražio da ga negde premeste. Udovoljili su njegovoj želji.
Tada su sklonili i paravan i ja sam se
osecao daleko komotnije. Raspoloženje mi je tog popodneva pokvarila poseta dvojice inspektora. - Pa Marko, kako je? -
pitao je stariji i glavni, stavljajuci sok i keks na ormaric. - Šta kažu doce? - Hvala na pitanju, dobro - odgovorio
sam. - Je l' znaš zašto smo ovde? - pitao je drugi. - Da me obradujete keksom - u ophodenju sa njima, vratila mi
se drcnost. I bezobrazluk. - Zbilja! Je l' ti treba još nešto? Utoka? - Ha, ha... - trudio sam se da zvucim sarkasticno.
- Mislim na onaj CZ što su ga pronašli kod tebe. - Neka hvala. Imam druge planove. - Aha - stariji je otvorio prozor
i zapalio cigaretu. Ponudio ih je i meni: - Smeš li? - Valjda - rekao sam i on mi ju je pripalio. - Nego, znaš ko
je u mardelju? - pitao je. - Mnogo njih, pretpostavljam - kakvog sam samo pametnjakovica glumio. - Svileni! Tvoj gazda - rekao
je. Cutao sam. - Vidi, nisam ovamo došao tek tako. Mrzim bolnice i groblja, da ti iskreno kažem. Ali, treba nam
tvoja pomoc, pametni momce. Dakle, znamo sve! Nije bitno ko, ali jedan od brace je "propevao". Znamo za "posao" u zlatari i da ste ga radili na tudem
terenu, što licno smatram glupošcu do neba. Zato je i izbio obracun u kockarnici, je li? Ali, Svileni je kreten,
uvek je bio i ostace. Ne treba ti on. Pored toga, imamo i snimak pljacke koju je napravila sigurnosna kamera instalirana u
zlatari. Ti, decko, nisi u ekipi glumaca u tom zanimljivom filmu, tek da znaš to je tvoja sreca - raspricao se glavni,
inspektor Krstic. Iskreno, verovali smo, Svileni, Crveni i ja, da zlatara nije pokrivena kamerom, a setio sam se da je Svileni
tokom pljacke nosio jarko-žutu jaknu sa crnim opšivima na rukavima i 'reebok' znakom na ledima, koji se mogao videti
iz aviona. Ako su mu u gajbi ili kolima našli tu jaknu, nije ni cudo da su ga uhapsili. Osim toga, Svileni hramlje i
ima leda kao šifonjer. Dode mu na isto kao da tokom pljacke fantomku nije ni stavljao na glavu. - Vidiš, znamo da
si ti bio samo vozac i turirao auto ispred radnje ("živa istina", pomislih) - nastavio je Krstic - Dakle, ti znaš
da ja igram fer, a moja ponuda je sledeca: uslovna kazna za tebe u zamenu za svedocenje protiv Svilenog i Crvenog. Izvežbanim
pokretom, skoro gelipterski, izbacio je opušak kroz prozor i okrenuo se prema meni. Mladi policajac je držao notes
i olovku, kao da cu da mu recitujem. - Hvala na keksu i soku, inspektore - odgovorio sam. - Razmisli pre...- nije stigao da
završi recenicu. U tom trenutku naglo su se otvorila vrata i unutra je ušla sestra Andela. - Pa ovde je kao u pušnici.
Vi ste u bolnici, gospodo, pobogu! Šta to
radiš, Marko? Pušiš!? Skandal! Ko ste vi?! - obratila se mojim posetiocima. - Viši inspektor Krstic i
porucnik Brkic, mi smo ovde službeno, gospodice, izvinite zbog duvana - rece Krstic. Andela mi je pritrcala i otela cigaretu iz ruke. - Ovo
da više nisam videla! - viknula je. Bila je olicenje ljupkosti i u momentima dok je iskreno bila svladana besom. - Zakašljaceš
se pa ce ti se rane otvoriti... Neodgovoran kao klinac! Primetio sam kako je inspektor Krstic posmatra profesionalno zainteresovan
za citavu novonastalu scenu, sa pažnjom iskusnog policajca. Nisam se prevario. - Da li možete, sestro... - zagledao
se u plocicu na reveru njenog besprekorno belog i savršeno skrojenog bolnickog mantila - ...ovaj, sestro Andela, da odvojite
za mene par minuta nasamo? - Tice se Marka - dodao je i znacajno me pogledao. Bio je to pogled koji nisam mogao da izdržim.
Pozabavio sam se celofanom na kutiji keksa. - Mogu. I hocu, ako mu više necete donositi cigarete - rekla je Andela. -
Necu, obecavam - rekao je Krstic i, uhvativši Andelu ispod ruke, izveo je iz sobe. Kada se Andela sledeci put pojavila,
da mi da vecernju dozu lekova i iskljuci infuziju, pitao sam je o cemu je pricala sa policajcima. - Ah, ništa - nemarno
je izustila. - Kako ništa?- bio sam uporan. - Paaa... Kakav si pacijent, koliko si ozbiljno ranjen i tako. - Je li ti
pricao o meni? - Ništa posebno. - Šta ti to znaci "ništa posebno"? - Da si upao u loše društvo -
stavila je ruke na kukove, namrštila se i nastavila da govori: - Rekao je da imaš poštene i dobre roditelje
u Novom Sadu, da si "pust i besan"... I na kraju da je šteta. - Šta je šteta? - pitao sam je. - Šteta
je što si radio to što si radio i da je zadnji cas da se trgneš i izvuceš iz svega i da ti on daje tu
šansu. Treba samo da je prihvatiš! - majcinskim tonom (nešto novo!) Andela mi je prenela ono što sam i
pretpostavljao da joj je Krstic drobio. Ali, videlo
se da joj je stalo. Do necega. Do mene? Nisam se usudivao da u to poverujem.
Eto dakle, bio sam potpuno izmenjen. Odjednom
drugaciji. Zaljubljeni mekušac. - Doci cu da te obidem nocas - kazala je, pre nego što je uhvatila za kvaku da izade.
- Onda necu spavati celu noc - rekao sam joj. Pocrvenela je, iako je to bilo teško videti pri veštackom neonskom
svetlu. - Imaš nešto za citanje? - pitao sam je. - O da! Udžbenik iz anatomije, farmakološki prirucnik
- napravila je pauzu. - I "Besnilo" od Pekica i ženske casopise. - Okej - nasmejao sam se - je li ti teško da mi
doneseš Pekica i nešto casopisa?Te noci procitao sam dvanaestak ljubavnih prica (u raspoloženju u kojem sam
bio baš su mi "legle"), i tek pred jutro se odvažio da se posvetim Pekicevom štivu. Iste noci bila je neka frka na odeljenju, pa sam Andelu
video svega par puta, na kratko. Sutradan mi se, srecom, zbog neprospavane noci jako spavalo, pa sam lakše podneo njeno
odsustvo... Kroz dva dana cekala nas je "najluda noc", docek Nove godine. Opšta euforija bila je cak i u zatvorskoj bolnici.
Lampioni, baloni, zavrzlame od raznobojnog krep papira... Planiran je strogo doziran, skroman docek za pokretne bolesnike.
Od pre par dana toj grupi srecnika pripadao sam i ja. Hodao sam teško i kao mumija, ali hodao. Mojoj sreci nije bilo
kraja kada mi je, sve nešto kao u poverenju, Andela rekla da je te noci dežurna baš ona. Pevušio sam dok me je bolnicki brica, neprestano brbljajuci, doterivao za
tu noc. Ali, kao što to obicno biva, ni tog 31. decembra hiljadu devetsto devedeset i neke moja sreca, zbog predstojece
noci i slavlja u Andelinom društvu, nije ostala neokaljana. Negde kasno popodne došla mi je u posetu Maja. Maja je bila devojka Svilenog.
Silikonska lepotica, mis bezbroj takmicenja, sa toliko zlata na sebi da nikako nije smela da reskira da upadne u duboku vodu.
- Kako si, lepi decko? - iz polusna me je trgao njen izveštacen naglasak, promukao glas i lupkanje potpetica po podu.
U ruci je držala veliku kesu iz koje mi je u krilo istresla flašu viskija, dva boksa "marlbora", brdo skupih casopisa,
mušku kozmetiku, mobilni telefon, kompakt diskove i još prilicno, nazovimo ih, sitnica. - Ide nekako, Maja - rekao
sam. - Dušo, ovo ti šalje Svileni sa robije, kaže da mu je drago da su te zakrpili i da jedva ceka da se opet
vidite. Ima sudenje kroz tri nedelje, ali ne mogu mu ništa. Nema svedoka, kapiraš? Neko je pevao, znamo, pile, da
nisi ti, znamo i ko je pevao, ali vidiš važno je da ti nemaš pojma. Pojma, cuješ li! - bila je to recita
i jasna poruka u odgovor na Krsticevu ponudu. Zazeblo mi je oko srca. - Ej, maco, je l' ti treba nešto, kaži slobodno,
došla bi Maja i ranije, ali otkad je Svileni pao, sva sam pogubljena. Jesu li bili kljunovi, a? - pitala je jer joj je
glavni zadatak bio da Svilenom baš tu informaciju prenese. - Jesu, ali kaži matorom da ne brine! - rekao sam. -
Ma, srce si ti - rece i sagnu se da me poljubi, prokleta bila, svojim velikim vlažnim usnama baš u trenutku kada
se na vratima stvorila Andela sa skromnim buketom cveca u improvizovanoj vazi od limenke koka-kole. Andela je samo otvorila
vrata, bacila oko na prizor, zatvorila vrata (zalupila ih) i izašla. - Uuuu, bre, ovde ko da te nadziru - kao uvredena
bila je Maja. Izvinila mi se još jednom što žuri i nestala. Iza nje je ostalo samo to švercersko blago,
koje sam brzo potrpao u metalni ormaric i legao na zvonce da pozovem sestru. Pojavila se baba Dara i nabusito me pitala šta
mi treba. - Andela - odgovorio sam joj direktno. - Je l' ona nešto posebno? - brecnula se Dara. - Jeste! - U drugoj zgradi
je, molicu - bio je Darin odgovor. - Molim vas, recite joj, ili ostavite poruku da hitno dode! Mislim, stvarno je hitno.
Dakle, cekao sam dva sata. Predugih dva sata. Na
par momenata sam cak poželeo i da sam onomad iskrvario i umro. Ne bih se ovoliko mucio cekajuci. Znao sam da je Andela
s razlogom ljuta. Ali, s kojim razlogom? Da sam bio razborit (kao što to u ljubavi niko nije) njen bes i ignorisanje
mog ocajnickog poziva trebalo je da tumacim kao ljubomoru i kaznu za Majinu posetu. Što je, u suštini, znacilo samo
jedno - da je i Andeli stalo do mene. Ipak se pojavila. Nakon dva veka mojih muka, namrštena i bez limenke sa buketom
cveca. - Ej, imam nešto za tebe - rekao sam joj. Cutala je uvredeno. Ispod pokrivaca izvadio sam cokoladicu i pružio
joj. Nije je prihvatila. - Mi ne razgovaramo? - pitao sam je dok je istresala caršave kao da nekog bije. - Više
ne - odgovorila. - Andela! - uspeo sam da kažem samo to pa sam se odmah potom zagrcnuo. Zaista sam izgubio vazduh, a
pluca kao da su mi se slepila. Pobledeo sam u licu i jednom rukom stao da je dozivam da me udari po ledima. Ne znam da li
je mislila da glumim, tek kada sam, verovatno, uistinu izgubio boju, pritrcala je i pomogla mi da dodem do vazduha. - Andela,
ljubavi... - rekao sam ovu drugu rec ne razmišljajuci. - Ljubavi, ljubavi, ljubavi... Sto puta ljubavi, ne mogu više
da trpim i da krijem, volim te najviše na svetu, zaljubio sam se u tebe kao školarac, nemoj mi ovo raditi, kunem
se, ubicu se! Andela, ti si jedino svetlo u mom životu, ovo je bila ženska šefa bande, laka i jeftina... Prekinucu
sa svim što je loše, traži od mene bilo šta, samo me uhvati za ruku. Andela, koliko još puta da ponavljam da te volim...
Volim te više od sebe!!! Mora da sam slicne
stvari govorio bez prestanka bar cetvrt sata. Andela se ukocila i gledala u mene bez daha. Nemo je stajala pored mog kreveta
dok su joj iz ociju curile krupne suze. Konacno je prišla i uhvatila me za ruku. - Marko, da li ti znaš šta
govoriš? - upitala je. - Znam, i to najozbiljnije mislim - imao sam dosta problema da i sam zadržim suze. - Marko...
Dragi! Pred ocima mi je zasvetlucalo milion raznobojnih iskri kad sam cuo njene reci. - Otkad si došao na odeljenje,
pomislila sam: "Kakav tip". Potom sam dolazila, dok si bio u nesvesti i gledala te kako dišeš duboko, kao dete,
trzaš se i molila se Bogu da ozdraviš. Nisam znala da na svetu zaista postoji takva hemija medu ljudima. Najpre
si mi se samo svidao pa sam želela da što duže budem u tvom društvu. A posle razgovora sa inspektorom Krsticem shvatila sam
da te volim. I da mogu i da hocu da ti pomognem. Moraš mi dozvoliti da ti pomognem - rekla je sve u jednom dahu. Tako
naglo se desilo sve. Andela je otvorila svoje srce. Zagrlili smo se i poljubili. Konacno. Dugo smo se dodirivali. Do tada
kao deca, ucinili smo najzad ono za cim smo žudeli. - Kako da mi pomogneš, Andela? - došlo je vreme da je pitam.
- Razgovarala sam sa tvojim roditeljima. Putovala
sam u Novi Sad. Imamo plan - rekla je. - Putovala si u Novi Sad!? Kod mojih? Kakav, bre, plan, ja moram da odležim kaznu.
Ne smem da svedocim, inace sam mrtav covek, ti to ne razumeš - poluhistericno sam govorio sedeci na ivici kreveta. -
Svileni ce me baciti u Savu budem li svedocio. Ti ceš sacekati da ja izadem, dušo moja, ti ceš me cekati, znam...
- Ne! - odsecno je odgovorila - ti neceš ici u zatvor. Tamo ceš postati samo još gori. I ja te u tom slucaju
necu cekati! - Ali... - želeo sam da joj objasnim neka surova pravila života kojim sam živeo dok nju nisam
sreo. Da se izdaja u tom svetu ne prašta, da su na ulici život i glava veoma jeftini. I da im je u poslednje vreme cena još i pala. Stegnuo
sam joj ruku izmedu svojih. - Ti imaš strica u Pitsburgu, zar ne? - rekla je. Znala je to jer su joj rekli moji roditelji.
- Svedociceš i onda prvim avionom putujemo u SAD. Imaš automehanicarski zanat, ja sam viša medicinska sestra,
vodila sam vec neku Internet prepisku. Snaci cemo se tamo lakše nego što misliš. Pobeci cemo odavde, mili,
zajedno i poceti nov život. Zastao sam. Odjednom mi se sve to uopšte nije cinilo kao loša ideja. Ali, cutao
sam i gledao u pod. Ona, Andela, to je tumacila kao moje razmišljanje o toj teškoj odluci. A ja sam vec bio odlucio. - Važi, ljubavi - rekao sam i ustao skoro bez napora.
Zagrlio sam je i rekao: - Srecna Nova godina. Poljubili smo se ponovo, što ce nam od tada preci u prijatnu naviku. Te
novogodišnje noci Andela i ja smo, beskrajno nežno, kao ribice u akvarijumu, u ambijentu moje bolnicke sobe vodili
ljubav. Sve je licilo na san... Kroz nekoliko dana izašao sam iz bolnice i otputovao kuci u Novi Sad, roditeljima. Svilenom je bilo cudno što su me pustili da idem kuci. Znao je da policija zna da sam
clan bande i ocekivao je da me posle bolnice vidi u zatvoru. Poceo je da sumnja. Time je pocela i moja mora, pravi košmar.
Trajala je dve nedelje, do sudenja. Isekli su mi gume na automobilu, pronalazio sam zalepljene komade papira na ulaznim vratima
sa tri crna "x". Zvonio je telefon, ali se sa druge strane niko nije javljao. Sretali su me potpuno nepoznati ljudi i govorili da pazim šta radim. Pao sam u paranoju. Svileni je, kao zver
saterana u klopku, osetio da mu sa moje strane preti neka opasnost. Zvao me je da ga posetim u zatvoru. Nisam otišao.
Nisam mogao, dabogme. Ali, što je najgore, poceo sam da se kolebam. Andela i ja vidali smo se retko. Uostalom, sada smo živeli u dva razlicita grada. A i ja sam izbegavao
da izlazim iz kuce i da me uopšte vidaju sa njom. Nisam želeo da njoj navucem bedu na vrat. Ona je i dalje radila
u bolnici i usput sredivala sve za put. Tu i tamo culi bismo se telefonom... Da, poceo sam da se kolebam. Ostao sam bez novaca, a na tako nešto
nikako nisam navikao. Roditeljska penzija je bila smešno mala... Ipak, konacno je došao i taj dan. Sudenje. Ulazio
sam u zgradu Palate pravde, a da još, duboko u sebi, nisam doneo konacnu odluku. U stvari, bilo je hocu-necu, na svakih
par sekundi. Sve je bilo mucno, dosadno i dugo.
Mislim na sudenje. Ja sam bio jedini svedok i jedina prepreka ka slobodi svojim dojucerašnjim ortacima. Prozvali su me
i ja sam stupio ispred svih, "u sredinu arene". Pocela su pitanja, jedno za drugim. Kada je došlo do onog glavnog, zacutao
sam i pogledao po licima u sudnici. Sa jedne strane sedeli su Svileni i Crveni ciji se pogled nije odlepljivao od mene. Kakav
teret odluke, odgovornosti prema dvojici još mladih ljudi. Ali, oni su svoj put, to sam znao, cvrsto izabrali. Sa druge strane sedela je Andela
i smešila mi se sa sve svojim jamicama na obrazima. Zamislio sam kako je mazim po pršljenovima i golim ledima i
ronim po njenoj gustoj plavoj kosi... Tada sam konacno prelomio... Ovu pricu pišem u Pitsburgu. Iz toga cete jasno zakljuciti
kakav sam iskaz dao na sudu. Andela i ja smo se
lepo skrasili i, ukratko, dobro nam ide. Ali, uskoro cemo morati u veci stan. Verovatno pretpostavljate zbog cega...
|
