SPOJILA NAS JE LJUBAV PREMA BOKSU

Ne znam da li ste se nekad oseæali neprihvaæenim, da li ste nekad mislili da je ceo svet protiv vas i da niko ne može da vas razume? Ako ste se bar jednom u životu tako osetili, onda æete me lako razumeti. Jer, ja sam dugo, dugo bila neprihvaæena i neshvaæena... I to samo zbog "ustaljenih pravila" koje nisam poštovala. Nikada nisam bila kao druge devojèice, tako su bar prièali ljudi. O, imala sam ja i kikice i mašnice, èak i slièice "Sara Kej", ali eto, ja sam bila drugaèija. Bila sam drugaèija samo zato što sam volela da gledam muške sportove, što sam obožavala da provodim sate i sate gledajuæi "Rokija" i "Ramba", što nisam (kada bi izbila tuèa u školskom dvorištu) vrištala i zvala upomoæ uèiteljicu. Eto, zbog svega toga u osnovnoj školi nisam imala nijednu drugaricu. Sve devojèice su mi se rugale i govorile da sam muškaraèa, a deèaci da sam glupaèa koja tura nos gde mu nije mesto. No, pravi problemi su poèeli tek kada sam krenula u srednju školu. Svi momci u gradu su mislili da sam "drug do panja", ali (na moju veliku žalost) nikada na mene nisu gledali kao na devojku sa kojom bi mogli da se zabavljaju. S druge strane, prijateljice su me smatrale za najpoverljiviju osobu na svetu, dolazile su kod mene po "pravi savet", ali im nije padalo na pamet da bih i ja želela da sa njima odem u šoping ili kod frizera... Mislile su da me to ne zanima, jer, bože moj: "Ona voli boks! Ona voli tuèu".

NIKO ME NIJE RAZUMEO

Niko nije shvatao da boks za mene nije sport koji "deformiše mozak", ljudi nisu shvatali da je on za mene sport izdržljivosti, borilaèka veština koja pokreæe adrenalin, koja pleni, koja u èoveku budi onu uroðenu potrebu za opstankom. Da, ljudi nisu mogli da razumeju da ja u ringu ne vidim dva (uglavnom æelava) debila koja se iživljavaju jedan na drugom, veæ dva zatoèenika na pustom ostrvu koji se bore za život. Jednostavno nisu mogli da prihvate da sam ja, i pored toga što volim boks, samo devojka kojoj je neophodna ljubav, koja èezne za "gospodinom idealnim", za sigurnošæu... I baš zbog tog nerazumevanja okoline, ja sam dugo, dugo samovala. Prvog momka sam imala tek na drugoj godini studija, ali ni on nije mogao da razume moju bit. Ostavio me je posle pola godine zabavljanja. Bilo mi je neopsivo teško i verujem da bih poludela da kraj mene u tim trenucima nije bio moj kolega Filip. I tako... Tešeæi me i ulivajuæi mi samopouzdanje, Filip je jednog dana shvatio da ne može da živi bez mene i ja sam postala najsreænija žena na svetu. Uvek je bio uz mene, uvek me je vodio na sve meèeve koji su se organizovali u gradu, navijao je, i ja sam mislila da sam konaèno našla deèka koji mi odgovara. Mislila sam da sam naišla na osobu koja me zaista shvata. A onda... Veèe uoèi odluèujuæeg boks-meèa, Filip je došao u moju podstanarsku sobu i snuždeno mi saopštio: - Una, ja ne mogu više ovako... Ne mogu više da te pratim! Mislim, ti si meni draga i veoma si oseæajna, lepa devojka, ali... Ne znam kako da ti objasnim - sagnuo je glavu. - Ali, ja bih ipak želeo da kraj sebe imam devojku, ako razumeš šta hoæu da ti kažem... Prvo što mi je u tom trenutku palo na pamet bilo je: "Zar opet?!", a potom: "Valjda me neæe ispaliti za veèeras!". Sva uzrujana i uspanièena upitala sam svog (sada veæ bivšeg) deèka: - Filipe, nadam se da dogovor za veèeras važi!? Mislim, ako ne želiš više sa mnom da se zabavljaš, to ne znaèi da ne možemo da se viðamo i družimo, je l' tako!? - Ne, Una, nije tako... Ja tebe ne mogu da gledam samo kao drugaricu. Izvini - rekao je i pognute glave napustio stan. Ostala sam skamenjena, slomljena, besna! Zaista ne znam da li me je više pogodila èinjenica da sam izgubila deèka ili pomisao da sada neæu imati s kim da idem na veliko finale. "Možda æe ti Dragana izaæi u susret... Pa, pobogu cimerke ste! Pitaj je, Una", bodrila sam sebe, "Pa ti bi za nju sve uradila. Da ti ona recimo traži da ideš sa njom na Karleušin koncert, je l' bi išla? Išla bi! Eto, vidiš, za druga se sve radi! Zato lepo skupi hrabrost i pitaj je!" Ali...

DRUGARICA MI JE IZAŠLA U SUSRET

- Da li si ti normalna žena!? - uzviknula je moja cimerka. - Da idem da gledam boks! Slušaj, Una... Ja mogu da shvatim da ti voliš taj, uslovno reèeno, sport! Ali, molim te nemoj me terati da to gledam... - Draganice, molim te, molim te poði sa mnom... Nemaš pojma koliko mi to znaèi! - oèajnièki sam sklopila ruke. - Una, proði me se, života ti! Ako ti je do krvi, a ti lepo preði kod Petroviæa, èula sam da danas kolju svinje! - Nemoj da se šališ! Znaš šta mi boks znaèi! To dobro znaš... Dragana, nisam ovo htela da ti kažem, ali... Filip me je ostavio! Molim te, nemoj i ti da mi okreneš leða... - Šta kažeš?! - najednom je skoèila sa fotelje. - Skot te ostavio?! I to baš veèeras! Pa da, tipièan muškarac! Nema problema, Una, poæi æu sa tobom, ali zapamti, ovo je prvi i poslednji put da idem na takve gluposti. - Hvala ti do neba! - povikala sam i skoèila joj u zagrljaj. Dobro, priznajem, igrala sam na "kvarnjaka", ali Dragana drugaèije nikada ne bi pošla sa mnom. Morala sam da se pozovem na žensku solidarnost. - Nemoj da mi se zahvaljuješ, veæ idi da štrebaš tu dinamiku, a ja odoh na faks! Vidimo se veèeras u osam, je l' tako?! - Jeste, srce moje - još uvek sam trèkarala oko Dragane. Te veèeri, taèno u osam stajala sam ispred velike dvorane "Pinki" i èekala svoju cimerku da se pojavi. "Crna Dragana, šta si to obukla!", zavapila sam u sebi kada sam je ugledala kako se približava. Naime, moja draga cimerka je imala mini, mini suknju, èizme sa štiklom od deset centimetara i tonu šminke. - Bog te tvoj, znaš li ti kud si pošla!? - uzviknula sam umesto pozdrava. - Znam, u halu punu muškaraca... Draga moja, trebalo je i ti malo da se doteraš. Nikad se ne zna... - Grešiš, Dragana, ovde se zna! Ovde se dolazi da se gleda boks, a ne ženske noge! - Videæemo... - grohotim se nasmejala i ušla u halu. U trenutku kada je poèeo meè, ja sam sasvim zaboravila na Draganu, na Filipa, na sve svoje nevolje. Maksimalno sam uživala u borbi i trudila sam se da shvatim odakle tim momcima tolika izdržljivot i kako mogu tako gipko da se kreæu. Sasvim sam se iskljuèila, nisam slušala skandiranje mase, zvižduke, gongove. Jedino šta sam pratila bili su skladni pokreti boksera. I taman kada je borba bila na vrhuncu, osetila sam jak pljesak po ramenu. POZNANSTVO NA MEÈU - Halo, devojko! Halo!!! Koliko puta treba da te zovem!? - uzvikivao je mladiæ iza mene. - Daj, èoveèe, 'oladi! Pusti me da gledam meè! - ljuto sam mu odgovorila. - Ti si luda, majke mi! - vikao je i dalje. Pokušala sam da se ne obazirem na njegove komentare i okrenula sam se ka ringu, a potom sam osetila mnogo jaèi pljesak (ovoga puta po leðima). - Halo! Drugarica ti se onesvestila! - Mo...molim!? - zbunjeno sam promucala, a potom se okrenula ka svojoj cimerki, ali nje nije bilo. Naime, Dragana se "zavukla" ispod sedišta. U tom trenutku nisam znala da li da vrištim ili da se smejem. - Dragana!!! Dragana, da li me èuješ?! - bespomoæno sam pokušavala da je dozovem. - Ma, beži bre! - ponovo sam zaèula glas onog momka. - Daj, ja æu to srediti! - uzviknuo je i polio Draganu pivom. - Šta to radiš, skote jedan?! - izderala sam se iz sveg mozga. - Pokušavam da je dozovem k svesti, a koliko mi se èini i uspevam u tome... Usplahireno sam pogledala u Draganu. Moja draga cimerka je zbunjeno treptala svojim vešto našminkanim okicama i uporno ponvaljala: - Una, vodi me odavde, nemam snage da hodam... Molim te, vodi me odavde! - Draganice, strpi se samo još malo, sada æe kraj! - Ma, slušaj me, idiote! Vodi me smesta odavde ako neæeš da te ubacim u onaj ring! - U redu, u redu... Smiri se! Hajde, idemo polako, osloni se na mene - govorila sam joj i dalje gledajuæi u "borbu veka". - Je l' vam možda treba prevoz!? - opet se umešao Draganin spasilac. - Da... Posle ovoga ne mogu da idem busom, hvala! - Dragana se ljupko nasmešila. I tako smo (na moje veliko razoèarenje) svo troje napustili halu. Dragana se ležerno naslanjala na zabrinutog momka, i meni je u tom trenutku palo na pamet da se ona namerno onesvestila samo da bi privukla njegovu pažnju i da bi mene naterala da napustim meè. Kada smo stigli ispred kuæe, moja cimerka je uljudno pozvala "uspanièenog" mladiæa da uðe. - Da ti se bar nekako odužimo... - nasmešila mu se. I, naravno, momak nije mogao da odoli njenom šarmantnom pozivu i (kako mi se te veèeri èinilo) nije mogao da odoli njenim èarima. Sve vreme su se smejali, upadali jedno drugom u reè, a ja sam oseæala kako lagano kljuèam. - Znate šta?! - najednom mi je pukao film. - Mogli ste da saèekate da se završi meè pa da se onda 'muvate'! - proderala sam se i krenula da ukljuèim radio (ne bih li èula ko je pobedio). - Uuuu! Ala ti voliš boks! - uzviknuo je Dušan (tako se zvao, u stvari, tako se još uvek zove momak). - Ona... Ma, ona ti je fanatik! - opet je Dragana uzela glavnu reè. - Stvarno! Pa to je divno! Da li si možda èula za ono kada je... "Da li si možda èula?", "Jesi li gledao onaj meè"... pitanje za pitanjem i Dragana je sasvim bila izbaèena iz razgovora. U stvari, ona je praktièno bila izbaèena iz sobe. Zaista, zaista nisam primetila kada je napustila prostoriju, niti sam primetila kako mi vreme s Dušanom naprosto leti.

PRONAŠLA SAM SRODNU DUŠU

Razgovarali smo o svemu, ali bukvalno o svemu... Prvo smo, naravno, prièali o boksu, potom smo malo prešli na karate, onda na Brus Lija, preko njega na filmove, a preko filmova o muško-ženskim odnosima. - Stvarno ne mogu da shvatim tog Filipa! - uzviknuo je kada sam mu isprièala svoju tužnu storiju. - Ma, ne mogu da razumem ljude koji te okružuju. Ti si tako divna i oseæajna devojka, a osim toga si veoma lepa... - Ali ne kao moja cimerka! - nisam izdržala da ga ne pecnem. - Ako æemo iskreno, tvoja cimerka je zaista atraktivna i zgodna devojka, ali nekako nije moj tip. Razumeš?! Mene privlaèe devojke poput tebe. Volim kada se žena predstavlja kao svaðalica, a u stvari je jagnje, volim kad pokazuje kako sve može sama, a u suštini vapi za pomoæ, volim kad žena... - Dušan se smešio i otkrivao moju liènost. Zaista, taj momak je, samo za nekoliko sati, uspeo da shvati moju suštinu, uspeo da razume moju bit. - A znaš li šta još volim kod žena? - upitao je i lagano mi se približio. - Ne... - osetila sam kako mi srce ubrzano lupa. - Kod žena volim, kod žena obožavam kad uživaju u boks-meèu! - Stvarno?! - "naivno" sam ga upitala. Umesto odgovora Dušan me je lagano poljubio. Oseæala sam kako se topim, kako nestajem u njegovom zagrljaju, osetila sam kako se naše duše pronalaze, kako... - Hej, Una, gde su... - moja cimerka je naglo ušla u sobu. - Ups, izvinjavam se! Nisam znala šta se ovde dešava! - Ma nema veze... Uði! - osetila sam kako lagano crvenim. Naravno, Dragana je kulturno odbila moju ponudu i meni je pao kamen sa srca. Dušan i ja smo ostali zajedno do ranih jutarnjih sati, a kada je polazio kuæi zagrlio me je èvrsto i kroz poljupce obeæao: - Videæemo se još danas, ma videæemo se za svega par sati... Ne smem dozvoliti da izgubim ovakvu devojku. Tog dana smo se videli kroz samo par sati, sledeæeg takoðe i onog sledeæeg. Bolje je reæi da se nismo odvajali. Svuda smo išli zajedno, od pijace, pozorišta, do starih, dobrih boks-meèeva. Posle godinu dana, Dušan me je zaprosio i ja se nisam mislila ni trenutka. Znala sam da je on moja sudbina, moje drugo ja. Vest o udaji je do neba obradovala moju širu i užu rodbinu, moje prijatelje, kolege. Jedino je Dragana tih dana gunðala: - I zašto sam se ja uopšte onesvešæivala?! Naravno, znala sam da se šali, jer kad smo rekli sudbinosno: "DA!", ona nam je prva poletela u zagrljaj.

OKRENUO MI JE LEÐA ÈIM SAM MU SE OBRATILA ZA POMOÆ

Na moj dvadeseti roðendan Miroslav je predložio da poènemo da živimo zajedno. Zabavljali smo se svega nekoliko meseci, ali sam bez razmišljanja pristala. Celog života sam èekala da mi se tako nešto dogodi. Rastuæi u domu za nezbrinutu decu svakodnevno sam maštala o sopstvenoj porodici. Nisam ni sanjala da æe mi se san tako brzo ostvariti. Bila sam presreæna i veæ zamišljala sebe i Miroslava okružene nasmejanom deèicom. Želela sam da budem majka više od svega i pružim svojoj deci ono što je meni u mladosti bilo uskraæeno.

PRAVILA SAM VELIKE PLANOVE

Zajednièki smo iznajmili stan i uselili se èim su se prethodni stanari odselili. Donela sam sa sobom sve što sam imala, nešto malo nameštaja, posuða i posteljine. Miroslav je doneo samo svoju odeæu. Nije mi smetalo što je tako. On je došao iz roditeljske kuæe i èinilo mi se normalnim da tamo ostavi sve sem onoga što je pripadalo samo njemu. Muškarci su drugaèiji od žena, oni ne razmišljaju unapred o svom buduæem domu i ne kupuju stvari koje bi im tek kasnije mogle zatrebati. Uostalom, ni ono što sam ja donela u naš zajednièki život nije bilo ništa posebno. Sve je bilo veoma skromno, ali me to nije ni najmanje brinulo jer sam verovala da æemo vremenom Miroslav i ja zajednièki izgraditi topao dom i da nam ništa neæe nedostajati. Kako nikada nisam rasla u pravoj porodici nedostajalo mi je iskustvo kada je zajednièki život u pitanju. Druga deca su veæ u ranim godinama posmatrajuæi roditelje nauèila neke norme ponašanja, dok sam se ja oslanjala na razum i živela onako kako mi se èinilo da bi svi normalni ljudi živeli. Želela sam da budem prava dobra domaæica i žena, pa sam na sebe preuzela sve kuæne poslove. Kuvala sam, prala, peglala, spremala kuæu... Nije mi ni na kraj pameti bilo da Miroslava optereæujem tim stvarima. Volela sam ga i nije mi bilo teško da sve to èinim za njega. Da, èinila sam to iskljuèivo za njega i on mi je svakako bio zahvalan. Stalno me je hvalio, pogotovo pred svojim prijateljima. - Eh kakva je moja Ivana domaæica, nema joj ravne. Kad uzme varjaèu u ruke prava je umetnica. 'Ajde, 'ajde probajte, pa da vidite i sami kako su ukusne ove njene kiflice, - govorio je ponosno. Mene su ove pohvale oduševljavale i terale me da se još više trudim i zadovoljim svog èoveka. Posebno bi mi godilo kad sam iz poreðenja sa njegovom majkom izlazila kao pobednica. Pogotovo zato što je ona bila prava domaæica koja nikada u životu nije imala drugi posao, dok sam ja usput stizala i da radim u salonu lepote. U domu su nas usmeravali na zanate da bi se što pre osamostalili, pa sam tako i ja završila za frizerku. Odmah posle škole sam našla posao i poèela da zaraðujem. Nisam imala veliku platu, ali je bila pristojna pa kad se na to doda i bakšiš koji sam svakodnevno dobijala nisam mogla da se požalim. Miroslav je radio kao automehanièar. Imao je svoju garažu i jednog radnika. Njih dvojica su sve sami postizali vredno radeæi od jutra do mraka. Ne znam kako, ali Miroslav me je uverio da se od njegovog posla ne zaraðuje puno. Tvrdio je da kad plati poreze i radnika njemu ne ostaje skoro ništa, ali da æe se sve to promeniti kad bude imao više stalnih mušterija i kad proširi posao. Verovala sam mu slepo i trudila se da nièim ne optereæujem naš kuæni budžet. Kupovala sam na rasprodajama, odricala se šminke i sitnih zadovoljstava. Ništa od toga mi nije teško padalo jer nikada nisam ni bila naviknuta na luksuz i rasipanje.

NJEGOV TVRDIÈLUK JE DOŠAO DO IZRAŽAJA

Živeli smo tako nekoliko godina bez znakova poboljšanja. Kad god mi se uèinilo da bismo mogli da stanemo na noge i uštedimo nešto ispostavljalo se da Miroslavu treba novac za garažu. Kupovao je nove mašine, proširivao prostor... i to sve uz obeæanja da æe mu baš to poboljšanje napokon doneti zaradu. Pristajala sam na sve naivno mu verujuæi sve dok mi nije otkrio svoju malu prljavu tajnu... - Dušo, kupiæemo automobil, - saopštio mi je ozarenog lica dok smo doruèkovali jednog jutra. - Automobil? Odakle nam pare za automobil? - pitala sam zateèeno. - Štedeo sam malo po malo ovih nekoliko godina koliko smo zajedno i skupilo se, - rekao je gledajuæi me preko stola kao da mi saopštava nešto sasvim normalno i uobièajeno. - I nije ti palo na pamet da mi kažeš nešto o tome? Krio si te pare od mene sve ovo vreme? - Mislio sam da te neæe zanimati, - rekao je mirno. - Ti si stvarno... , - ostala sam bez reèi da opišem svoj bes i sve što sam oseæala prema njemu u tim trenutcima. - Što, je l' neki problem? - Još pitaš! Èoveèe, ja se ovde muèim, sve što zaradim dajem za kuæu, a ti štediš i još mi ništa ne kažeš, - ustala sam od stola i poèela nervozno da šetam kuhinjom. - Dobro, dušo, nemoj da se ljutiš. Rekao bih ti da sam znao da æeš toliko da se uzbudiš. - U redu to što si štedeo, ali kakav to auto spominješ? Mislila sam da æemo se èim skupimo malo para venèati. Znaš da bih htela da rodim dete. - Ima vremena za brak i decu. Još smo mi mladi za to, Ivanice. Treba prvo da uživamo u mladosti, pa kada nam to dosadi onda æemo da raðamo decu. - I dobro onda, koliko si uštedeo? Je l' imaš dovoljno za neku polovnu krntiju? - pitala sam veæ umorna od tog razgovora. - Pa nisam baš toliko loš štediša, hoæu da uzmem nešto dobro. Kakav je to automehanièar koji vozi loš auto? Gde si ti videla zubara sa pokvarenim zubima? Ispostavilo se da je njegova uštednjevina predstavljala popriliènu sumu. Bila sam šokirana i ljuta, ali nisam mogla ništa da uèinim da ga spreèim u kupovini automobila. On je rešio, pa rešio i nije bilo šanse da se predomisli. Da bi me odobrovoljio uveravao me je da æe to biti naš zajednièki automobil i da æu moæi da ga koristim kad god poželim. Naravno, to su bile samo laži jer mi nije dozvolio ni da pipnem njegovo mezimèe, a kamo li da sednem za volan. Posle ovog iskustva pokušala sam da promenim stvari i nateram ga da svoju zaradu, za koju sam sada znala da je mnogo veæa nego što je on želeo na poèetku da mi prizna, donosi u kuæu. To ne da mi nije pošlo za rukom veæ je izazvalo novi problem. - Neæu ja nikome da podnosim raèune. Moje pare, moj problem. Dajem ti koliko treba za hranu i raèune - ljutito mi je ponavljao jedne veèeri pred spavanje. - E, da bar toliko daješ! Od tvojih para ne bi ni deset dana preživeli. - A šta bi ti htela, da ja sam plaæam sve? Valjda i ti radiš, treba da platiš svoj deo. Vi žene se stalno busate u prsa, ravnopravnost ovo, ravnopravnost ono, a kad treba da se plati raèun onda ste staromodne. Da neæeš i ti da postaneš jedna od onih èuvenih sponzoruša? - Kako možeš tako da prièaš? Treba da te bude sramota. Koliko sam ti ja samo para dala za garažu? A kad si ti meni nešto dao? Još da ti ne spominjem da ja radim sve po kuæi, a ti kad dodješ digneš noge na sto i gledaš fudbal. Pala bi ti kruna s glave da opereš nekad sudove. - Ko te tera da radiš i ko te je terao da mi daješ pare? Nisam ti na silu uzimao! Mogla si i ti da štediš za sebe. Šta da ti radim kad nisi našla pametniji naèin da iskoristiš svoj novac, pa si ga meni poklanjala! A što se tièe pitanja kad sam ja tebi nešto dao, nisi mi nikad ništa ni tražila! Zaprepastile su me njegove reèi. Bio je to Miroslav koga nisam poznavala, okrutan i sebièan. Nisam imala šta da dodam, nisam našla u sebi nijednu reè koja bi opisala zgaðenost koju sam tada oseæala. Otišla sam na spavanje sa ljutnjom koja me je držala nekoliko nedelja. Sa njegove strane izgledalo je da njemu uopšte nije jasno šta mi to toliko smeta. Ponašao se kao naivno dete koje ništa ne razume i samo bespomoæno sleže ramenima.

POÈELA JE DA SE RAÐA SUMNJA

Posle svega toga poèela sam da sumnjam u našu vezu i pitam se da li bi ipak bilo bolje da se rastanemo. Nije mi bilo lako da mislim o kraju. Iza nas je stajalo veæ nekoliko godina i èinilo mi se da bi bio greh baciti u vetar toliki trud. Niko mi nije garantovao da bi neki drugi muškarac bio bolji. Miroslav bar nije bio ženskaroš, nije pio, imao je mirnu narav, a osim toga pokazao se kao nežan ljubavnik. Na kraju, uz mnogo prolivenih suza i dilema odluèila sam da mu pružim još jednu šansu gajeæi nadu da æe se kad osnujemo porodicu i dobijemo decu njegovi prioriteti promeniti. Vreme je polako prolazilo ali se malo toga istinski menjalo. Kad god sam pokušala da pomenem brak nalazio bi dobar izgovor da promeni temu. Kada nije u tome uspevao izgovarao se našom mladošæu i suviše teškom situacijom u zemlji. Brinulo ga je da naša deca ne bi imala dobru buduænost, pa je trebalo da saèekamo da se država izbori za ekonomsku sigurnost pre nego što i pomislimo na naslednike. Izgovori, izgovori i još izgovora... majstorski ih je smišljao. Nije mi preostajalo ništa drugo nego da mu dalje dosaðujem nadajuæi se da æe mu konaèno biti dosta mog zvocanja te da æe popustiti. Verovatno bi ga i dan danas moljakala da se nije desilo nešto što me je konaèno nateralo da uvidim kakava je njegova prava priroda. Naime, salon u kome sam sve vreme radila zatvorio se i ja sam izgubila posao. Prvo sam mislila da potražim zaposlenje u nekom drugom salonu, ali mi je odjednom palo na pamet da bi pametnije bilo da otvorim svoj salon. Ako je Miroslav mogao da ima svoju garažu, što ja ne bi mogla da imam svoj salon? Èinilo mi se da je to odlièna ideja. Za to mi je, naravno, trebao novac. Rešila sam da zatražim pomoæ od Miroslava, on mi je ionako uvek govorio da bi mi dao koliko god para ima, samo ako bi mi to zaista bilo potrebno. - Da, razumem, nije ti loša ta ideja, ali ja nemam sada ni dinara da ti dam. Znaš da sam sreðivao auto, frizirao sam motor i presvukao sedišta kožom. Sve to košta... - pravdao se tobože ožalošæen što ne može da mi pomogne. - A kako bi bilo da prodaš taj auto i kupiš neki skromniji, pa da razliku uložiš u moj salon? Ne tražim da mi išta pokloniš, vratiæu ti svaki dinar èim poènem da zaraðujem. - Da prodam Živadina (tako je on iz milošte nazivao svoj automobil)? To ne dolazi u obzir! - Ali, kad ti vratim dug moæi æeš ponovo da kupiš dobar auto... - Ma nema šanse. Toliko sam vremena i rada uložio u njega, ne bi ga sad prodao pa da je pitanje života i smrti - rekao je na moje zaprepašæenje.

LoVe StOrY-3