CRNOKAPICA

Teško je napisati kako smo se upoznali. Teško je ispisati sve te lepe reèi koje smo jedno drugom rekli, a nismo se ni poznavali. Teško je reæi ono što smo jedno za drugo oseæali, teško je uopšte reæi ono što nikad i ne sanjate da æe vam se desiti. Nema reèi koje su dovoljno dobre da mogu da opišu njegovu dušu. Taman sam se udubila u redove "Prstena u izvoru" i poèela ozbiljno da razmišljam o današnjim mladiæima, odnosno devojkama, kad me prekine zvonjava telefona. Sva mrzovoljna što ustajem, a taman sam se lepo smestila, javljam se, a sa one strane žice èujem najlepši glas koji kaže: - Dobar dan, da li je tu možda… - Ja sam. - Zdravo. - Ko si ti? - Ne poznaješ me… Viðao sam te, sviðaš mi se. Spuštam slušalicu, mislim opet neko našao da me zajebava. E neæeš majci, idem ja ipak da èitam. Opet zvoni telefon. - Da? - Zašto si mi spustila slušalicu? - Prosto i jednostavno: ne trpim da me neko zeza! - Misliš da te zezam? - Vrlo verovatno. - E, pa ako tako misliš grdno si se zeznula. Ja sa tobom imam krajnje ozbiljne namere, a ti tako... - Molim? - Zezam te malo - smeje se taj slatki glasiæ. - Eto vidiš, ipak si me zvao da me zezaš. - Ne budi takva. - A stvarno, ko si ti? - poèinjem i ja da se smejem. - Zovem se Goran.

Ispostavilo se da je cool tip

Ostala sam bez teksta. Veæ godinama maštam da me zove jedan deèko koji se isto tako zove. Još kao maloj on je bio moj mister idealni. Baš taj mister idealni imao je lep glas, nežne ruke, najmekše usne i zvao se Goran. U stvarnost me je vratio njegov slatki glasiæ: - Halo, devojko, jesi tu? - Tu sam, tu sam - kažem, a ko zna gde sam. - Dobro je, veæ sam mislio da sam te izgubio. A tek smo se upoznali. - Nemoj više, prerano æu se rastopiti. A tek smo se upoznali… - Pa, ja želim još da te upoznajem. - To sam i mislila. - Naravno da jesi. - A ne, stvarno, odakle me znaš? - pitam ja. - Znam te… iz viðenja. - Nikola, davežu, da se nisi ti setio da me zajebavaš! Nikola je, inaèe, deèko na èiju pojavu odmah prevræem oèima. - Kakav te Nikola spopao? Ti još uvek ne veruješ da sam to ja? - Koji ti? - Pa, Goran. - Ma verujem, u stvari, želim da verujem, jer je Nikola stvarno kreten i to onaj najteže kategorije. - Zašto je kreten? - Davi me, èoveèe. Non-stop me gnjavi da se smuvam sa njim. A svojim drugovima me predstavlja kao svoju devojku! - Pa dobro… šta je tu loše što te muva? Pa ti si lepa devojka, zašto da ne? - A ti si me kao video, pa znaš da sam lepa… - Gledam te stalno… Can' t take my eyes of you. - Eto, opet me zezaš. - Naravno da ne. Ako ti to tako želiš da shvatiš, izvoli, ali molim te, nemoj… I tu mi razvezemo prièu. Ispostavilo se da je sasvim cool tip. I još se zove Goran… Sledeæih dana smo se èuli telefonom i prièali satima. Stalno sam pokušavala da skontam ko je on, koji je to Goran, kad sam ga upoznala, ali nikako nisam mogla da se setim. Izgleda da je stvarno istina ono što je govorio - ja njega ne znam, ali on mene zna, i to èak veoma dobro.

Sve se završavalo samo na prièi

Prolazili su meseci i što smo duže prièali bila sam sve uverenija da je to moj deèko iz snova. Kad sam mu to rekla, on je samo odgovorio: - Devojko, nemoj da me ložiš! - Ali to je istina! - zavapila sam. - U tom sluèaju æu sve dati da te ne izgubim. - Ali ti me ni nemaš! - Stvarno tako misliš? Devojko, ja te imam više nego bilo ko na ovom svetu. Veruj mi, sve æu uèiniti da opravdam tvoje poverenje koje si mi nesebièno poklonila. Al' ne vuci me za jezik, možda ti kažem ono što sada nisam planirao… Bili smo dobri prijatelji, a oseæala sam da to prelazi u nešto više. U mojim sveskama pisalo je njegovo ime, u mojoj glavi sve je više odzvanjalo ime Goran, u moje srce su bila urezana slova G O R A N! Da, zaljubila sam se, iako to nisam htela, iako mi to nikad ni na pamet nije palo. Plakala sam kad se ne bi javio. Plakala sam kad je bio tužan. Plakala sam kad bi on plakao. Prošlo je godinu dana od njegovog prvog poziva. Veæ godinu dana ja prièam sa njim, veæ godinu dana poveravamo jedno drugom naše tajne, a ipak se praktièno nismo ni videli! Mesecima sam volela deèka "na slepo". Postojao je samo njegov glas i njegove reèi. I sve se završavalo samo na prièi. Za divno èudo, ni ja, ni on, nikad nismo spomenuli da bi trebalo da se vidimo. U stvari, ja sam to pomenula jedanput i on mi je rekao: - E, mala, meni je dovoljno da slušam tvoj glas i da te viðam kad ideš negde. Videæemo se kad bude došlo vreme. Došla je zima, padale su velike snežne pahulje, a ja sam se vraæala iz škole. Izašla sam iz autobusa i stavila crnu kapicu

da bih zaštitila glavu. Umotana u ogromnu perjanu jaknu koja je bila dva broja veæa od mene, išla sam ulicom. Prošla sam pored jedne trafike u kojoj èesto kupujem èokoladu, kad sam èula: - Crnokapica.

Konaèno æemo se upoznati

Kada sam stigla kuæi zazvonio je telefon. Javila sam se i zaèula poznati glas. Bio je to Goran. - Zamisli - kažem mu ja - Prolazim ja pored trafike i neki mladiæ mi kaže… - Crnokapica! - dovrši on umesto mene. - TI!!! - bilo je sve što sam uspela da kažem. On se samo smejao. - Gorane… - Molim? - Lep si, Gorane… - A ti si… - zaustio je da kaže nešto, ali ja sam ga prekinula reèima: - Ali još si lepši u duši… Gorane… volim tvoje ime… Tada sam toliko želela da mu kažem da ga volim, da mu moje srce pripada u potpunosti. Ali èinilo mi se da je on to veæ znao. Rekao mi je: - Mala, sad bih te poljubio… - Pa, poljubi me - odgovorila sam. - Vidimo se u tri na ulazu u park. Æao! Do tri nisam mogla da se smirim. "Pa ti æeš njega videti", mislila sam i bila beskrajno sreæna. Napokon sam izašla iz stana. Sneg je zavejao drveæe, trotoar, krovove… Došla sam u park. Gledala sam levo, pa desno, ali nije bilo nikog. Taman sam pomislila da me je ispalio, kad me je neko pozvao. Okrenula sam se i videla ga kako dotrèava. Mislila sam da mu poletim u zagrljaj, ali sam se uzdržala. Nisam znala da li smo još uvek samo prijatelji. Dotrèao je do mene i stao, rekavši: - Izvini, mala, što kasnim. Nadam se da mi opraštaš. - Tebi je sve oprošteno - rekla sam i samo ga gledala. Bio je još lepši onako crven od trèanja i mraza, sa kosicom koja mu je pokrivala vrhove ušiju. Imao je prelepe zelene oèi. - Tako si lepa… - rekao mi je i stavio svoj dlan na moj obraz. Osetila sam njegovu nežnu ruku na svom obrazu. - Ni približno koliko ti… - Tako bih te ljubio… - Pa, ljubi me…

Umesto da prièamo, mi smo se samo ljubili...

Poljubio me je. Imao je tako divne i meke usne. Imala sam oseæaj da sam taj poljubac èekala vekovima. Ljudi su prolazili, a mi smo se ljubili. Umesto da prièamo, mi smo se samo ljubili. Sve oko nas se vrtelo: drveæe, sneg, ljudi… Samo sam postojala ja u njegovom naruèju i samo on u mom srcu. Kad je odvojio usne od mojih, rekla sam mu: - Zar je moguæe da smo se mi upoznali samo iz zezanja? - Ne iz zezanja, dušo, èini mi se da je to bila sudbina… - Sudbina zvana telefon! - Crnokapice moja… I opet smo se ljubili, i ljubili, i ljubili… I nikad kraja… Ljubimo se veæ pune dve i po godine. I dalje prièamo telefonom, samo sada malo tiše i malo delikatnije stvari poput: "Volim te…" A to "Volim te" kaže na najlepši moguæi naèin… On mi peva na gitari, on voli moju crnu kapicu, on voli mene, govori mi najslaðe stvari i peva najslaðe stihove, recituje mi najlepše pesme… Moja duša, blago, srce, ljubav… On mi je dao snagu za mnoge stvari u životu… On mi je dao ono što sam uvek sanjala… On je moja java, on je moj san, on je moja prièa, moja pesma… on je moje sve… Ja mu govorim najlepše reèi, on voli da ih sluša, nagraðuje me i kažnjava poljupcima, voli sjaj mojih smeðih oèiju, on… on me voli najviše na svetu! Ali, ni približno kao ja njega. Koliko ja njega volim ne možete ni zamisliti… kao ni on, a za sve je kriv telefon.