Kad iz oka suza sama krece...

Nekada smo bili par...A sada?Sada smo bas nista!Sa njim sam dozivela mnoge lepe stvari koje,sigurna sam,vise nikada necu doziveti.A volela sam ga...Ali to nije prava rec koja opisuje moja osecanja prema njemu.Sta to sada vredi?Nije bio vredan moje ljubavi,mojih suza,noci provedenih u uzaludnom cekanju i nadi...

Nikada mu vise necu dozvoliti da vidi kisu na mojim obrazima,da vidi ponor u mojim ocima.Necu mu dozvoliti da pogleda u ogolele grane mog zivota,ali znam,mora se setiti,jednog dana,da je negde,i pored svega,ostalo prolece,zamrsteno u necijoj koji,da je negde ostalo sunce,skriveno u necijim ocima,znam,mora se setiti...mora...

Krao je rascvetale makove mog detinjstva,krio se ispod belih oblaka moje mladosti,hranio se jutrom mojih zora,otisao je sa poslednjim lastama mojih umrlih osecanja.

Posle svega,ne bih volela da ga vise ikada sretnem.Zato ga valjda i trazim u noci bez zvezda,jer znam da je on zvezda;u jeseni bez kise, jer znam da je ok kisa;u jutru bez rose,jer znam da je on rosa...Trazim nadu u beznadju,jer znam da nade-nema!

Njegova dusa leti na krilima galeba,oko njegovo sa nebom se slilo...Secam se reci upucenih njemu,u casu nase beskrajne srece,reci koje vetar i dan-danas nosi:

"Ako me ostavis,ako se rastanemo,znaj,bicu svacija ili nicija.Ako cujes da sam svacija,to je zbog tebe.Ako saznas da sam nicija, i to je zbog tebe...Znaj..."

Tada mu je to bilo smesno,nije osecao moju ljubav,nije shvatio moja osecanja,nije ni slutio moje potajne zelje...

A zelela sam da budem okean srece u kome ce i on naci svoj deo,zelela sam da budem lastavica koju ce nekad dodirnuti;zelela sam da budem zalazak sunca koji ce u predvecerje posmatrati;zelela sam da budem radjanje zore kojoj ce se radovati;zelela sam da budem trag ljubavi kojim ce i on poci;zelela sam....

Sada sam samo kamen bola koji svi gaze;sada sam samo surova pustos u koju niko ne zalazi;sada sam sagorela uspomena od koje je ostao samo pepeo...

A nekada je sve bilo drugacije.Ne mogu da verujem da sve moze tako brzo da se promeni,da je dovoljno da samo pucnes prstima,i sve lepo sto si imao do tog trena,postane tako odbojno i bez ikakvog smisla...

U meni su proleca svetala i venula;u meni su reke izvirale i proticale;u meni se ljubav rodila i umrla;u meni se tuga nastanila i tu zauvek ostala...

Zasto me sada,kada je odavno vec svemu kraj,pitaju za njega?Pitaju me,a ja cutim.

I uvek cu cutati,nista im  necu reci o nama,nek sami rasplicu zamrseno klupko nase ljubavi,ljubavi koja to zapravo i nije bila.

Necu im reci da li smo bili samo prolaznici,ortaci,ili nesto vise od toga,za nas je bilo dovoljno nase postojanje.Cutacu,nista im necu reci,da li sam tuzna zbog njega,ili rasplakanog neba,zbog usnulih ceznji u pogledu sto ga traze,ljuta na kisu sto sitno sapce o nama....

Curacu,nista im necu reci,a na zamagljenom prozoru nase ljubavi,napisacu dva imena,njegovo i svoje...Neka ih pere jesen suzama svojim,neka ih brise vetar vlaznim dlanovima,jer on je izbrisao sve sto su drugi samo naslucivali.

I plakacu,ali im o nama ipak nista necu reci!Pokusacu da ga zaboravim,da zaboravim da je ikada postojao,a pitam se :"Ako zaboravim da sam znala,da li ce se izmeniti nesto u sivilu mog zivota?Ako ga prepustim uspomenama i pokusam da zatrpam prosloscu,koliko dugo cu moci da zivim tako?Jednog dana,kada veo obmane padne,da li cu moci da odolim bolu i ponovo slazem srce da ga nisam volela?"

Stotinu pitanja,a ni jednog odgovora!Ne zelim da mislim na njega,a ipak,svaku noc pred spavanje pomislim:"Kuda luta covek,tako drag mom srcu?Kuda luta ta senka mojih suznih neprospavanih noci?Kuda bezi sva moja radost,sva moja patnja i bol letnjih veceri?" I tada mu oprastam sve:beskrajno

cekanje,propale veceri....

A znam da jedan deo mene ipak ne zeli da mu oprosti,vec mu zeli sve to,isto!